Moj Vrbas
Vrbaski vašari nekada nisu bili samo mesta na kojima se kupovala stoka, prodavala roba i sklapali poslovi. Za stanovnike Vrbasa i okolnih sela predstavljali su velike društvene događaje, dane koji su se dugo iščekivali i o kojima se još duže pričalo. Na jednom mestu susretali su se trgovci, stočari, zanatlije, gostioničari i mladi željni zabave, pa nije čudno što se vašarski dan ponekad završavao tučom, svađom ili čak „otmicom“ devojke.
U Vrbasu su se redovni vašari održavali četiri puta godišnje, uvek nedeljom oko 28. marta, 2. juna i 12. septembra, dok je četvrti bio zakazivan tokom avgusta. Termini nisu birani slučajno. Vodilo se računa da se vašar ne poklopi sa sličnim skupovima u okolnim mestima, jer su trgovci i kupci prelazili desetine kilometara kako bi obišli što više vašara.
Organizatorima je najveću glavobolju zadavalo vreme. Ako bi na zakazani dan padala kiša, vašar je mogao biti odložen za osam do 14 dana, u zavisnosti od toga da li je neko od susednih naselja u međuvremenu planirao svoj skup. Tako su, na primer, sajmovi u Crvenki održavani početkom marta, u Kuli osam dana kasnije, a u Vrbasu obično treće nedelje tog meseca.
Vrbaški vašari bili su pre svega stočarski, ali se na njima mogla pronaći i domaća radinost, tekstilna i druga potrošna roba. Seljaci su donosili proizvode izrađene u svojim domaćinstvima, dok su industrijske artikle često mogli da kupe povoljnije nego inače. Kupci i prodavci pristizali su iz Bačke Topole, Bečeja, okoline Sombora i brojnih drugih bačkih mesta. Rusini i Slovaci dolazili su iz Ruskog Krstura, Kucure, Kisača i
Kulpina, donoseći uglavnom kućne i zanatske rukotvorine. Trgovci iz Sombora, Bačkog Gradišta i Malog Iđoša nudili su odeću.
Posebnu pažnju privlačila je stoka, koja je dovođena iz velikog broja naselja. Pojedini proizvođači prelazili su i više od 50 kilometara kako bi stigli do Vrbasa. Najimućniji među njima dolazili su iz okoline Bačke Topole, sa velikih poseda koji su pripadali ergelama Zobnatica, Fernbahovoj, Lelbahovoj i Gajerovoj.
Prema podacima iz knjige “Vrbas i njegova komuna” dr Milorada Vasovića, pojedini veleposednici imali su ogroman broj konja, ponekad čak i po nekoliko stotina. Bogatstvo se tada procenjivalo prema količini zemlje i broju grla, pa se među stanovništvom mogla čuti i izreka: „Švaba ima velikog konja, a malog kera, a Srbin malog konja, a velikog kera.“
Iako su najčešće trajali samo jedan dan, vašari su snažno uticali na razvoj ugostiteljstva u Vrbasu. Trgovci i kupci iz udaljenih mesta morali su negde da pojedu, popiju i predahnu, zbog čega su gostionice tih dana bile prepune.
Vašari su održavani na bivšem praznom prostoru ispred fabrike ulja i svile. Jedan deo tog prostora, kao i zemljište pored pruge za Suboticu, bio je namenjen krupnoj stoci i „šatorima“, verovatno stalno postavljenim drvenim barakama u kojima se prodavala roba i služilo piće. Svinje su prodavane nešto dalje, na samoj ivici Telečke.
Međutim, kada bi trgovina počela da jenjava, vašar bi pokazao sasvim drugo lice. Vašarski dan bio je od posebnog značaja za društveni život stanovnika. Pre Prvog svetskog rata, a ponegde i kasnije, na vašarima se okupljao mlađi svet željan susreta, muzike i zabave. Nemcima,
Mađarima i drugim stanovnicima Vrbasa posebno su bili zanimljivi folklor i igre južnoslovenskog stanovništva. Srpske devojke dolazile su u grupama, okićene dukatima, a sa njima su obavezno bili i momci. Zajedno su igrali narodna kola, upoznavali se i provodili vreme daleko od strožeg nadzora svakodnevnog seoskog života. Ali vašarska atmosfera nije uvek ostajala bezazlena.
Prema dobrom starom običaju, ovakva okupljanja retko su prolazila bez „otmica devojaka, tuče i kavge“. Iza te kratke rečenice verovatno se kriju brojne priče koje nikada nisu zapisane: suparništva među mladićima, zabranjene ljubavi, dogovorena ili nedogovorena odvođenja devojaka, porodični sukobi, pijane svađe i obračuni koji su počinjali pogledom ili dobacivanjem, a završavali se pesnicama.
Izraz „otmica devojke“ u tadašnjem govoru nije nužno uvek označavao isti događaj. Ponekad je mogao da se odnosi na dogovoreni beg zaljubljenog para kojem porodice nisu dozvoljavale brak, ali je mogao da prikriva i stvarno nasilje i odvođenje protiv volje devojke. Zato ovu pojavu ne treba romantizovati, iako ju je tadašnja sredina neretko posmatrala kao gotovo očekivan deo vašarskog života.
Tako je vrbaški vašar u jednom danu spajao sve što je činilo život tadašnje varoši: veliku trgovinu, susrete različitih naroda, domaće rukotvorine, konje i stoku, pune gostionice, muziku, kolo i udvaranje. A kada bi se šatori zatvorili i trgovci krenuli kućama, iza njih nisu ostajali samo tragovi kopita i prazne tezge, već i glasine o novim ljubavima, odbeglim devojkama, razbijenim čašama i tučama koje su se prepričavale sve do narednog vašara.
Izvor: Moj Vrbas/Foto: Open AI, AI generisana ilustracija
