Moj Vrbas
Industrijalac, građevinski inženjer, predsednik opštine i jedan od vodećih ljudi ciglarske industrije Dunavske banovine, Ilija Milovančev, pripada znamenitim Vrbašanima koji su ostavili trag daleko izvan svog rodnog mesta.
Rođen je 2. avgusta 1899. godine, na Svetog Iliju, u Starom Vrbasu. Bio je četvrto od šestoro dece Ljubomira Milovančeva, vlasnika mlina-suvače, i Jovanke Josić, domaćice rodom iz Pačira. Porodica je bila imućna i omogućila je Iliji da se školuje u inostranstvu.
Tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, mobilisan je u austrougarsku vojsku. U Beču je pohađao podoficirsku školu, a 1918. raspoređen je u 12. sanitetsku autokolonu u mestu Mota na severnom delu italijanskog fronta. Po povratku je 1920. služio vojni rok u autokomandi Jugoslovenske kraljevske vojske u Beogradu. Školovanje je zatim nastavio u Lajpcigu, odakle se vratio sa diplomom građevinskog inženjera.
Njegov otac je 26. jula 1922. godine, zajedno sa poslovnim partnerom, kupio ciglanu u Starom Vrbasu, u kojoj se Ilija posvetio unapređenju proizvodnje cigle i crepa. Ciglana je najpre poslovala u saradnji sa Kaluševićem, a od 1928. sa Hajnrihom Kurcom iz Novog Vrbasa. Na proizvedenim ciglama utiskivana su slova „M” i „K”. Njima su građeni i pokrivani brojni objekti u Starom i Novom Vrbasu i okolini. Pred Drugi svetski rat Milovančev je isplatio poslovnog partnera i postao jedini vlasnik ciglane.
Njegov rad ubrzo je prevazišao lokalne okvire. Godine 1931. pokrenuo je inicijativu za osnivanje Udruženja industrijalaca Dunavske banovine u Novom Sadu i okupio proizvođače u Sekciju za industriju cigle i crepa. Učestvovao je i u uspostavljanju normi za građevinski materijal u tadašnjoj Jugoslaviji. Organizovao je Prvi zemaljski kongres ciglara Jugoslavije 1935. godine, a naredne godine učestvovao u pripremi drugog kongresa u Zagrebu. Izabran je za komorskog većnika, potpredsednika komore i predsednika njenog industrijskog odseka. Istovremeno je organizovao stručne skupove i obuke, među kojima su bili „Tri cigljarska dana“, „Jugoslovenska cigljarska nedelja“ i stručni cigljarski tečaj. Tadašnja štampa potvrđuje da je bio predsednik Udruženja cigljara Dunavske banovine i predsednik opštine Stari Vrbas.
U javni i politički život uključio se 1927. godine, kada je sastavio koalicionu listu za prve tajne opštinske izbore. Lista je osvojila 36 odborničkih mesta, a Milovančev je postao odbornik. Dakle, tada još nije bio izabran za predsednika opštine, kako se ponekad pojednostavljeno navodi.
Na zahtev građana je 1933. prihvatio da predvodi građansku, nepartijsku listu. Na izborima održanim 8. oktobra osvojio je 89 odsto glasova i postao predsednik opštine Stari Vrbas. Na toj funkciji zatekao je zaduženu opštinu, čije je finansije uspeo da stabilizuje. Uveo je budžetsku stavku za socijalnu pomoć, zalagao se za zapošljavanje domaćih radnika, uređivanje mostova, ulica, puteva i javne rasvete, a škole i čitaonice pomagao je i sopstvenim novcem.
Na izborima 1936. godine ponovo je pobedio i ostao na čelu opštine do ulaska mađarskih okupacionih vlasti 1941. Bio je i predsednik Sportskog društva u Novom Vrbasu, predsednik mesnog odbora Aero-kluba u Starom Vrbasu, član uprave Nogometnog podsaveza u Subotici i predsednik Pravoslavne crkvene opštine pri Hramu Vavedenja Presvete Bogorodice.
Ratne godine donele su mu progone i hapšenja. Prema biografskom radu Pavla Orbovića, objavljenom u vrbaskom časopisu „Trag“, okupacione vlasti su ga 1941. internirale na dva meseca prinudnog rada jer je, zajedno sa opštinskim beležnikom, uništio poverljivu i vojnu arhivu koja je mogla ugroziti lokalne Srbe. Isti izvor navodi da je početkom 1943. učestvovao u radu odbora Srpske pravoslavne crkve koji je pomagao zatočenicima u mađarskim logorima. U Subotici je dočekao grupu od 240 oslobođenih interniraca iz Šarvara, među kojima su bila deca, stari i bolesni. Jednu od oslobođenih devojaka, Leposavu Marić, primio je u sopstvenu porodicu.
Milovančev je slao pomoć i učesnicima narodnooslobodilačkog pokreta. U avgustu 1943. zapaljen je krov njegove ciglane, a naredne godine uhapšen je zbog sumnje da sarađuje sa partizanima. Tri meseca proveo je pod istragom u zatvoru Okružnog suda u Somboru, odakle je pušten 31. jula 1944. uz visoku kauciju.
Posle ulaska Crvene armije u Stari Vrbas u oktobru 1944. godine nove vlasti pokušale su da ga uhapse. Prema Orbovićevom tekstu, intervencijom sovjetskog oficira prvi put je oslobođen, ali je, nakon novog pokušaja hapšenja, prihvatio ponudu ruskih oficira da napusti Vrbas. Nastanio se u Gracu i više se nije vratio u rodni grad.
U Austriji je dobio posao u struci i postao direktor „Vinerbergerovih“ ciglana u Gracu. Kasnije je sarađivao sa Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice i pomagao ljudima iz Jugoslavije da dobiju azil i nastave život izvan Evrope. Godine 1955. osnovao je sopstvenu fabriku cigle.
Govorio je nemački, ruski, italijanski, engleski, mađarski i rusinski jezik. Bio je nosilac više kraljevskih odlikovanja. Savremena štampa potvrđuje da je 1936. dobio Orden Jugoslovenske krune četvrtog reda, dok vrbaska hronika beleži da je 1939. odlikovan Ordenom Svetog Save četvrtog, a 1940. trećeg reda.
Ilija Milovančev umro je iznenada 6. decembra 1957. godine u Gracu. Bio je oženjen Verom Milić iz Bačke Palanke, sa kojom je imao ćerku Nadu i sina Aleksandra. Njegovi posmrtni ostaci kasnije su preneti u porodičnu grobnicu u Vrbasu.
Predmeti iz njegove lične zaostavštine danas se čuvaju u Gradskom muzeju. Oni podsećaju na industrijalca koji je proizvodnju iz jedne vrbaske ciglane podigao na znatno viši nivo, ali i na predsednika opštine koji je uređivao puteve, pomagao siromašnima i sređivao gradske finansije.
Izvor: Moj Vrbas / Foto: Wikimedia Commons
