Moj Vrbas
Zaljubljeni u grad vrba – susret Johanes Vajdenhajm i dr Tomislav Bakić
Zaljubljenici u grad vrba Srećom, na jednom simpozijumu u Insbruku u oktobru 1991. upoznao sam Franca Huterera, od kojeg sam saznao da Johanes Vajdenhajm već deset godina živi u Bonu. Zahvaljujući Francu Hutereru uspostavio sam kontakt sa J.Vajdenhajmom, koji mi je odmah odgovorio. I tako je započela živa prepiska između dva Vrbašana, pripadnika dve generacije – on rođen 1918. i shodno tome sa daleko bogatijim životnim iskustvom, a ja rođen 1935. sa detinjstvom obeleženim Drugim svetskim ratom i zbivanjima posle rata – a da nisam ni slutio da ću ga i lično upoznati i s njime voditi veoma zanimljive razgovore.
No, pre nego što o tome nešto kažem, kratko bih se osvrnuo na moje bavljenje njegovim delom i kako je teklo prihvatanje njegovog dela kod nas. Godine 1994. izašla su dva Vajdenhajmova dela koja čine krunu celokupnog njegovog književnog stvaralaštva: roman Povratak u Marezi (Heimkehr nach Maresi) i Panonska novela (Pannonische Novelle). J. Vajdenhajm mi je poslao obe knjige koje sam pročitao na dušak. Odlučio sam da nađem izdavača koji bi bio spreman da objavi knjige.
Dužan sam da kažem da gospodinu Žarku Dimiću, književniku i uredniku časopisa Krovovi, koji izlazi u Sremskim Karlovcima, pripada zasluga da su se oba dela u mom prevodu pojavila 1998. i 1999. godine i to u Sremskim Karlovcima. Potom je 2001. u izdanju Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu iza-šao izbor iz pripovedačkog dela Vajdenhajma pod naslovom Priče iz Marezija, a 2002. je u Vrbasu izašlo drugo izdanje romana Povratak u Marezi, pa su tim povodom – posle Vršca – priređene dve promocije u Vrbasu, na kojima je bilo i starijih učesnika koji su se još sećali Johanesa Vajdenhajma, ali kao Johanesa Ladislausa Šmita.
Tim promocijama Vajdenhajm više nije mogao da prisustvuje, koliko god da je to bila njegova želja, jer je već bio teško bolestan. Nekoliko dana posle promocije u Vrbasu u junu. 2oo2. stigla je tu- žna vest da je Johanes Vajdenhajm umro, tako da mu se nijeispunila želja da još jednom vidi svoj Vrbas. Ali zato su Vrbašani izrazili spremnost da se Johanesu Vajdenhajmu, kojij e sa svojim Marezijem Vrbas uveo u literaturu i od njega stvorio svojevrstan literarni topos, oduže jednim većim izborom iz njegovog pripovedačkog dela i njegove uoči smrti objavljene autobiografije, s tim što će se knjiga pojaviti podnaslovom Marezijana.
A sada bih nešto rekao o našem, na žalost, jedinom susretu u avgustu 1997. u njegovoj kući u predgrađu Bona. Bio sam njegov gost dva dana, a imao sam i imam osećanje da smo u razgovorima kojima nije bilo kraja proveli dve nedelje. Kada sam stigao pred kuću u kojoj je stanovao, ugledao sam na vratima ime Johannes Weidenheim, što me iznenadilo, jer sam mislio da je to samo njegovo umetničko ime. Dočekao me je rečima: Dobro mi došao, brate moj. Odmah mi je objasnio da je već poodavno i u građanskom životu umesto Ladislaus Schmidt postao Johannes Weidenheim, što je sasvim jasno ukazivalo na njegovu duboku vezanost za Vrbas, štaviše na njegovu identifkaciju sa tim mestom koje je u njegovom književnom delu izraslo u topos Marezi.
Još iste večeri započeo je naš razgovor koji je trajao do iza ponoći. Bio je to razgovor u kojem su se susrela dva sećanja na mesto i ljude koji za nas obojicu čine bitan deo naših života. Njegova sećanja odnosila su se na razdoblje koje spada u rani period mog detinjstva, odnosno do l94l. godine, kada je otišao iz Vrbasa, a moja na razdoblje neposredno posle rata, koje on opet nije mogao da zna, pa ga je živo interesovalo šta je od svih onih tragičnih dešavanja neposredno doživeo dečak od devet godina i šta je od toga ostalo u sećanju zrelog čoveka.
Bio sam iznenađen neverovatno bodrim i svežim duhom čoveka koji je bio na pragu 80. godine. Mene je zanimalo kojih se ličnosti još seća, te sam ga posebno upitao da li je poznavao dva sveštenika istog imena i prezimena – Heinrich Meder senior i dr Heinrich Meder junior. Prvi je bio glavni sveštenik evangeličke crkve i ostao mije u neprijatnoj uspomeni.
Naime, kao dete iz mešovitog braka pohađao sam dve veronauke: ponedeljkom sam išaona časove pravoslavne veronauke, a nedeljom popodne na protestantsku veronauku kod pomenutog H. Medera sen.Zapamtio sam ga po tome da je svom sinu zabranio da se druži sa mnom, iako je i moj ujak bio sveštenik, ali uz to je bioi profesor gimnazije. A kako je uz to bio i doktor teologije, to je verovatno određenu ulogu igrala i zavist. I Johanes Vajdenhajm mi je potvrdio da je H. Meder spadao među one poslenike u Vrbasu koji su u velikoj meri doprineli instrumentalizaciji evangeličke crkve u smislu njenog transponovanja u nemačku crkvu.
Od Johanes Vajdenhajm sam saznao i neke stvari u vezi sa mojim ujakom, za koje nisam znao. Znao sam, naime, da je imao književnih i naučnih ambicija i da je objavio jednu malu istoriju hrišćanske crkve za školske potrebe, ali nisam znao da je pisao i pesme i da mu je Vajdenhajm, kao urednik Vrbaskih novina, objavio nekoliko pesama. Vajdenhajma su posebno interesovala moja sećanja iz l944. godine. Nešto od onoga što je saznao od drugih Vrbašana obradio je u svojim ranim delima, pre svega u pomenutom romanu Susret ili sastajalište s one strane krivice. Ispričao sam mu da smo krajem aprila 1944. dobili svedočanstva i da je na naše iznenađenje i radost škola bila završena. U našu školu se smestila nemačka vojska. Kao kroz maglu se sećam da je i naša ulica bila zakrčena kamionima i topovima. Na osnovu onoga što danas znam, rekao bih da je to bio deosnaga armijske grupacije E koja se povlačila iz Grčke. Krajem septembra, početkom oktobra, ne sećam se tač-no,Vrbas potresla strašna eksplozija. pa se nad celim mestom nadneo gust oblak dima. Nakon eksplozije nastala je nekazlokobna tišina. Moje društvo ili, kako smo govorili, banda, a najstariji među nama imao je 12-13 godina, krenulo je, uprkos zabrani naših roditelja, da se mota naokolo, u pravcu škole sasvim gore na početku Glavne ulice.
Kada smo stigli donaše škole, stali smo zaprepašćeni – od naše škole ostala je samo ogromna gomila ruševina. Ono što nam je posebno palo u oči, to su bile naokolo razbacane sveske. Mora se, naime, znati da su sveske u ono vreme bile prave male dragocenosti. Mi smo uvek vukli mala kolica na četiri točkića s nama, pa smo ta kolica natovarili sveskama i krenuli niz Glavnu ulicu. Kada smo stigli do zgrade Kulturbunda sa razbijenim izlozima, ugledali smo na dohvat ruke radio-aparat i pisaću mašinu. I dok smo se predomišljali da li da zakoraknemo u tu prostoriju, odjednom su se iza nas pojavile dve čudne osobe sa puškama, ali nisu bile u vojničkoj uniformi. Poterali su nas u opštinsku zgradu, gde je već bilo okupljeno dosta sveta, a posebno se isticao neki nama nepoznati čovek u kožnom kaputu sa pištoljem zakačenim za crvenu vrpcu. Nasreću, naišla je majka jednog od naših drugova, koja je prvo skočila na ovog sa pištoljem zbog toga što plaši decu, a ondaje svakom od nas opalila po šamar i poterala nas kući.
Verovatno je to bilo oslobođenje, samo se sećam da je u mestu zavladala neka čudna atmosfera. Kratko vreme pre toga su kroz Vrbas prolazle duge kolone konjskih zaprega, za koje se govorilo da su to ljudi koji se povlače iz Banata i to na kratko dok prođe ofanziva. A onda su i iz Vrbasa počeli da odlazeljudi, a za one koji nisu imali svoje zaprege bile su postavljene železničke kompozicije na stanici. Kao kroz maglu se se-ćam da sam sa mamom išao na stanicu da ispratimo komšije i da je padala strašna kiša. Te komšije su ostavile mojoj majci ključeve da se pobrine o njihovim domaćinstvima, jer su bile uverene da će se ubrzo ponovo vratiti. Niko od njih nijeni slutio da je to bio put bez povratka. Ne znam koliko dugo je moja mama brinula o tim kućama, tek jednog dana su sepojavili neki ljudi i uzeli od nje ključeve. Odjednom su te kuće bile nastanjene. Ali za kratko, jer su morali da napuste te kuće koje su bile namenjene kolonistima iz drugih krajeva zemlje.
Ti ljudi koji su kratko prebivali u tim kućama, odneli su gotovo sve, tako da su kolonisti, kojima je bilo obećano da će dobiti pune kuće, ove zatekli gotovo sasvim prazne. Ne mogu više vremenski tačno da odredim kada je počelo saterivanje preostalog nemačko-švapskog življa u nekadašnju Svilaru, koja je pretvorena u sabirni logor. Sećam se samo da su odveli i mog dedu po majci, koji je umro u logoru u Bačkom Jarku. Odvedena je i naša komšinica, devedesetogodišnja Kali-bos, kojoj sam na malim tragačama odneostvari u Svilaru, iz koje su me jedva pustili napolje, pošto me je neko od tamošnjih čuvara prepoznao kao naše dete.
Tokom ovih razgovora sa J. Vajdenhajmom shvatio sam da sam zapravo stasao u dva miljea – do moje desete godinesam rastao u nemačkom, a od desete nadalje u crnogorskom okruženju. Koliko se ja sećam, nije tu bilo nekih izrazitih netrpeljivosti, barem ja nisam zapamtio neke takve neprijatnosti. O tome svedoči i veoma lepa priča savremenog vrbaskog pripovedača Slobodana Elezovića Fric, u njegovoj zbirci pripovedaka Latice nezaborava (2004), koja se tematikom nadovezuje na Vajdenhajma.
Ali ostaje neizbrisiva tragična činjenica o stradanju nevinog švapskog življa, dojučerašnjih komšija, koji su ostali u svom podneblju, uvereni da im se ništa ne može dogoditi, jer nisu ništa uradili zbog čega bi morali tako surovo da budu kažnjeni.
U toku ovih razgovora, posebno o romanu Susret s one strane krivice, u kojem se obrađuje tragična sudbina ovda šnjeg nemačkog življa, setio sam se da sam za Vajdenhajma čuo još dok sam bio student. Naime, kada sam počeo da studiram germanistiku l954. godine, odlazio sam kod ondašnjeg vrbaskog sveštenika Čepčanjija po nemačke knjige. Negde l957. godine je sveštenik Čepčanji bio uhapšen i osuđen zbog neprijatelske propagande i posedovanja knjige nekog nemačkog pisca Johanes Vajdenhajma – radilo se o upravo pomenutom romanu. Taj roman je ondašnjim vlastima morao biti sumnjiv već zbog tematike. Ali to znači da je neko na sudu morao da veštači o tom delu.
Setio sam se da je to bio profesor Radović, koji mi je, budući da je pre rata bio profesor u Vrbaskoj gimnaziji i da je znao da sam ja Vrbašanin, o tome govorio početkom šezdesetih godina, ali sam to bio zaboravio. Moja kazivanja bila su za Vajdenhajma veoma zanimljiva i podsticajna, pa je imao nameru da ih iskoristi i obradi u svom narednom romanu. Međutim, više nije stigao da napiše taj roman, samo je još izdao svoju preliminarnu autobiografiju koja je takođe ostala torzo. Mislim da nije preterano reći da je Johanes Vajdenhajm sa svojim delom i sa svojim Marezijem uveo ovo podnebljeu nemačku literaturu, ali da je istovremeno i naš pisac. A da je postao i naš pisac, potvrđuje činjenica da su i prvo i drugo izdanje romana Povratak u Marezi rasprodati.
