Moj Vrbas
Davne 1995. godine, trećeg juna, petnaestogodišnji Predrag Šoć, maturant O.Š. „Petar Petrović Njagoš“ iz Vrbasa, na ekskurziji u Кladovu, provodio je vreme u holu Hotela „Đerdap“ kada mu je odvukla pažnju hotelska službenica koja panično, sa dugačkim štapom u rukama, istrčava napolje. Uvidevši reakciju žene sa štapom, Predrag Šoć kreće za njom da bi se ubrzo našao na samoj obali Dunava gde je bilo okupljeno stotinu ljudi, uglavnom osnovaca i njihovih nastavnika, koji su bespomoćno gledali kako nepredvidiva površina reke u dva navrata guta dečaka kojeg struja odnosi još petnaestak metara dalje od mesta utapanja.
U tom momentu Predrag Šoć skida garderobu i izuva patika i skače u Dunav gde iz njegovih dubina izvlači na površinu poluonesvešćenog Jovana Stošića, učenika trećeg razreda O.Š. „Vuk Кaradžić“ iz Vranja. Tada im stiže i pomoć sa strme obale da bezbedno izađu iz vode.
Nastavnik biologije i Predragov razredni starešina Milivoje Gudelj, veliki čovek i pedagog, rekao je heroju iz svog odeljenja: „To što si uradio pratiće te čitavog života“. Na te njegove reči Predrag upućuje dečački osmeh. Da je skromnost vrlina velikih ljudi, dokazao je i mladi Šoć koji o čitavom događaju, po povratku u Vrbas, nije pričao ništa. Кako kaže, pre svega da ne bi zabrinuo roditelje, majku Desanku i oca Ratka. A oni o svemu odigranom u mutnom Dunavu saznaju putem novinskih članaka koji su izveštavali o herojskom podvigu Predraga Šoća, kao i od svedoka samog događaja. Ubrzo stiže i telefonski poziv majke Jovana Stošića iz Vranja. Majka Slađana obaveštava porodicu Šoć da je dobila trećeg sina, misleći naravno na Predraga.
Zatim porodica Stošić dočekuje porodicu Šoć u Vranju iskazujući im neizmernu zahvalnost i poštovanje za učinjeno delo neustrašivog dečaka koji je spasio 31. oktobar 2019. život njihovom sinu. Od tog trenutka Predrag i Jovan postaju pobratimi. Predrag te 1995. godine, 7. Septembra, dobija nagradu grada Vranja, a od svoje škole u Vrbasu knjigu Matije Bećkovića „Reče mi jedan čovek“. Ujedno „Večernje novosti“ uručuju Predragu srebrnu plaketu za najplemenitiji podvig te godine.
Bilo bi iluzorno da se ovde završava priča o dvojici dečaka, a da ne bude tako obostrano su se potrudili Predrag i Jovan. Prema tome, pobratimstvo ova sada dva zrela čoveka dovodi do toga da je prilikom Jovanovog venčanja neizostavno bilo da za kuma pozove Predraga.
20. Oktobra prošle godine Predrag odlazi u Vranje gde ga srdačno prima familija Stošić i svi prisutni sa kojima se gost susreo u sedmodnevoj poseti. Predrag, inače škrt na rečima, pun je oduševljenja kada priča o pobratimu Jovanu i ostali ljudima iz Vranja koji su mu odavali počast u svakom trenutku njegovog boravka na jugu Srbije. Кaže, doneo je kući rakiju od šljive i ajvar.
Majci Desanki uručio je buket cveća po želji Jovanovog oca Branka. Uzgred napominje kako imaju interne dogovore o daljem razvijanju odnosa gradova Vrbasa i Vranja. Najverovatnije da će se u skorije vreme u Vranju organizovati izložba slika Predragovog oca, akademskog slikara Ratka Šoća. Ovom prilikom, Jovan Stošić iz Vranja, za redakciju „Glasa“ govori:
„Svaki tren tog trećeg juna 1995. godine ostaće mi u sećanju. Taj dečak koji se svojom zrelošću i odlučnošću izdvojio od stotine njih dok su posmatrali nemio događaj i skokom u vodu meni podario nastavak života, jeste slika zauvek urezana u mom pamćenju. Po povratku sa eksukrzije, moji roditelji su želeli da dođu do imena deteta koje je učinilo to delo. Od osnovne škole u Vranju, pa preko hotela u Кladovu, došli smo do saznanja da se radi o učeniku O.Š „Petar Petrović Njagoš“ iz Vrbasa, a onda i konačno do Peđine adrese. I eto do danas smo ostali u kontaktu. Jeste da se ne viđamo često, ali Peđino prisustvo na mojoj svadbi bilo je obavezno… Ne postoji to što ne bih uradio za Peđu.
Interesantno je napomenuti da me je Peđa izvukao iz vode na Spasovdan, da je njegov tata Ratko autor pesme čiji stih kaže: „zaustavite Dunav…“, da je i čika Ratko služio vojsku u Vranju, da je ulica u kojoj stanujem
u Vranju Njagoševa sa brojem 31, što je naziv Peđine škole koju je tada pohađao, a u školskom dnevniku bio je trideset i prvi po redu. A eto i ja sam se sada oženio 20. oktobra, na dan grada Vrbasa.
Niz je simbola koji povezuju događaj iz Кladova.“ Jovan na kraju razgovora iznova napominje veličinu Predraga Šoća, a ovaj u šali, kako njemu inače to priliči, kaže da mu je drago što je takvom čoveku spasio život, jer da je Jovan suprotnog karaktera od onog što jeste, ne bi mogao mirno da spava.
Autor: Marko Popović
