Moj Vrbas
Odsustvo Andrije Mandića sa obeležavanja stradanja srpskog naroda u Mrkonjić Gradu predstavlja težak politički i moralni promašaj. Za čoveka koji je decenijama svoju političku legitimaciju gradio na borbi za prava Srba, nepojavljivanje na mestu gde se odaje pošta žrtvama zločinačke akcije „Oluje“ šalje poruku koju nikakva naknadna objašnjenja ne mogu lako izbrisati.
Još poraznija je činjenica da je zvanična Crna Gora odlučila da ima svog predstavnika u Kninu, na obeležavanju operacije koju Srbi pamte kao simbol progona, egzodusa i stradanja, dok u Mrkonjić Gradu nije bilo njenog najvišeg državnog funkcionera. Ako je Mandić zaista želeo da pokaže da se sa takvom odlukom ne slaže, imao je priliku da to učini najjačim mogućim političkim gestom, a to je prisustvo među srpskim žrtvama. Tu priliku nije iskoristio. U mrkonjićkoj koloni će stajati Vučić, Dodik, Knežević… dok će Mandić čuvati fotelju…
Političar koji godinama govori da je zaštita srpskog naroda njegova najvažnija misija ne može sebi da dozvoli da upravo na dan sećanja na najveće etničko čišćenje Srba posle Drugog svetskog rata bude odsutan sa centralnog pomena. Takav postupak neminovno otvara pitanje da li su principi koje je godinama zastupao ostali isti ili su ustupili mesto političkom komforu i političkim kalkulacijama.
Posebno zabrinjava činjenica da se iz kabineta predsednika Skupštine nije moglo čuti ni jasno protivljenje odluci da Crna Gora pošalje svog predstavnika u Knin. Kada je reč o temama koje su decenijama bile u samom središtu Mandićeve politike, ćutanje se teško može posmatrati kao puka uzdržanost. U politici, odsustvo i tišina često imaju istu težinu kao javno izgovorene reči.
Sve to nije izolovan slučaj, već odraz dubljeg političkog obrasca koji je poslednjih godina sve vidljiviji u vrhu crnogorske vlasti. Kada podaništvo postane osnovna politička vrlina, a doslednost ustupi mesto neprekidnom prilagođavanju trenutnim interesima i spoljnim očekivanjima, nastaje ono što se može opisati kao svojevrsna hiperinflacija morala. Drugim rečima, stanje u kojem se principi svakodnevno obezvređuju, a nekada čvrsta politička uverenja postaju roba za jednokratnu upotrebu.
U takvom političkom ambijentu nije teško da vlast sklizne u autošovinističku farsu: u situaciju u kojoj se sopstveno istorijsko pamćenje i nacionalne tragedije potiskuju u drugi plan, dok se politička energija ulaže u poteze koji treba da zadovolje tuđa očekivanja. Odsustvo Andrije Mandića iz Mrkonjić Grada biće u nadolazećim vremenima simbol mnogo ozbiljnijeg problema – raskoraka između politike koja se godinama obećava biračima i politike koja se sprovodi kada dođu trenuci u kojima se doslednost najlakše proverava.
Mandiću, kolona te čeka.
Dok se u Mrkonjić Gradu budu čitala imena stradalih i prognanih, tvoje ime neće biti među onima koji su došli da odaju poštu. Tvoje ime će ostati pak zabeleženo da si izostao onda kada je prisustvo bilo važnije od svakog evropskog puta ili novog (srpskog) odgovora…
Srbi pamte „Oluju“. Pamte i one koji su stajali uz svoj narod. Ali pamte i one koji su, kada je trebalo da budu tamo, izabrali da ne dođu.
Ni to se ne zaboravlja.
Izvor: nsuzivo/ balkanwatch.rs/ Foto: Balkan Watch ilustracija
