Moj Vrbas
Železnica u Togou, zgrade u Kamerunu, trgovina mahagonijem sa Liverpulom, a zatim povratak u Vrbas. Tako je, prema sačuvanim zapisima, izgledao poslovni i životni put braće Šmit, građevinskih majstora koji su karijeru izgradili daleko od Bačke, a u zavičaju podigli dve upečatljive kuće.
Njihova priča povezuje glavnu vrbasku ulicu sa zapadnom Afrikom. U publikaciji „Kulturno nasleđe Vrbasa“ Turističke organizacije Vrbas navodi se da su radili na izgradnji železnice u Togou, a potom se nastanili u Duali, primorskom gradu Kameruna. Tamo su gradili zgrade za činovnike kolonijalne uprave i trgovali mahagonijem sa Liverpulom. Poslovi ih, međutim, nisu trajno odvojili od rodnog mesta. Deo godine provodili su u Africi, a deo u Vrbasu. Njihove kuće postale su deo gradskog pejzaža, ali su i izgledom i opremom govorile o životu koji je prevazilazio granice jednog bačkog mesta.
Dve kuće, dva lica secesije
Pod nazivom Šmitove kuće često se zajedno pominju dva različita objekta: porodična kuća, Vrbašanima poznata i kao „Pančevo seme“, i raskošnija Vila Šmit. Istoričarka umetnosti Majda Sikošek opisala ih je kao dva osobena primera vrbaške secesije.
Porodična kuća privlačila je pažnju nesimetričnim rasporedom fasade. Ulaz je bio pomeren udesno, u istureni deo zgrade, dok su vrata nosila biljne ukrase. Iznad leve strane uzdizala se četvrtasta kupola pokrivena metalom. Lučni prozori i jednostavnija geometrijska dekoracija davali su joj prepoznatljiv izgled, koji Sikošek povezuje pre sa bečkom nego sa mađarskom secesijom.
Vila Šmit bila je slobodnije i raskošnije oblikovana. Ugaoni erkeri, kupole i neobični završeci isturenih delova fasade činili su je izrazito razigranom. Posebno se izdvajao trem pod velikim lukom, dok su zlatno obojeni plitki reljefi podsećali na tkanje i narodni vez. Takva kuća tražila je da se zastane pred njom: pogled se zadržavao na ulazu, pa prelazio na krovne završetke, prozore i sitne ukrase. Njena posebnost bila je upravo u mnoštvu detalja koji su razbijali ravnu liniju uličnog pročelja.
Šta se nalazilo iza ukrašenih fasada
Ono što su prolaznici mogli da vide sa ulice bilo je samo deo raskoši. Prema navodima turističke publikacije, enterijeri Šmitovih kuća bili su opremljeni nameštajem od mahagonija i ebonovine, predmetima od slonovače i različitim predmetima zapadnoafričkih zajednica. Ti podaci daju drugačiji pogled na njihove domove. Afrički poslovi nisu ostali samo izvor zarade: materijali i predmeti iz tog dela sveta našli su mesto u vrbaskim sobama. U istoj ulici u kojoj se odvijala svakodnevica bačkog gradića, iza ukrašenih vrata nalazio se enterijer povezan sa udaljenim trgovačkim putevima. Dostupni zapisi, ipak, ne otkrivaju potpun izgled prostorija, raspored zbirki niti sudbinu svih tih predmeta. O njihovoj unutrašnjosti danas zato treba govoriti na osnovu zabeleženih opisa, bez dopisivanja raskoši koju izvori ne potvrđuju.
Kuće poznatije od svojih vlasnika
O samoj braći sačuvano je manje lako dostupnih podataka nego o građevinama koje nose njihovo prezime. Njihov rad u Africi i kuće u Vrbasu čine osnovu priče, dok precizna hronologija gradnje i mnoge pojedinosti iz privatnog života ostaju prostor za dalja istraživanja.
Vila u Ulici Maršala Tita 140 dobila je i tragičan završetak. Godine 2025. je srušena uprkos apelima za očuvanje. Sa njom je nestao jedan od najupečatljivijih tragova ove neobične veze Vrbasa i Afrike.
Zato priča o braći Šmit zaslužuje više od usputnog pominjanja uz fotografiju stare fasade. Oni pripadaju istoriji Vrbašana koji su odlazili daleko, radili u sasvim drugačijim sredinama i deo tog iskustva donosili kući. U njihovom slučaju, taj povratak dobio je oblik kupola, ukrašenih vrata, velikog trema i kuća po kojima se njihovo prezime pamti i danas.
Izvor: Moj Vrbas
